Tog 24.03.1999. godine, pre 18. godina, ja sam, kao i većina
gledala popularnu seriju „Esmeralda“ na tvu-u. Danima se pričalo o nekom ratu,
politici, bombardovanju, ali ja kao dete, sa svojih 7 godina, nisam mnogo
obraća pažnju na to. Iz ove perspektive, čini mi se da i većina odraslih nije
verovala da će do tog bombardovanja stvarno i doći. Tek nekolicina je otišla iz
zemlje na vreme ili se prosto pripremila za ono što dolazi. To koliko niko nije
bio svestan da će bombe krenuti da padaju, govori i da smo to veče, kad su se
sirene čule, u našem podrumu (nova gradnja, nismo imali sklonište), stajali u
mraku, sa jednom stolicom, nas 40ak stanara iz grade. Naravno, mi kao deca možda
nismo shvatali ni ozbiljnost situacije, sećam se da smo pevali pesmice iz
vrtića, a roditelji su se trudili da nam olakšaju sve. Ipak, sećam se uplašenih
pogleda nekih studenata koji su živeli u mojoj zgradi, koji su tada bili mlađi
nego ja sada, i čiji roditelji nisu bili tu da im olakšaju celu situaciju.
Čudno je to kako se godinama kasnije, kad smo već odrasli ljudi, setimo tih
nekih detalja, koje verovatno tada i nismo primećivali.
Već sutradan su svi studenti i ljudi koji su iz
unutrašnjosti, ili imaju nekog kod koga bi otišli, krenuli svojim putem, tako
da je u mojoj zgradi ostalo svega par porodica. Sredili smo i podrum, namestili
svetlo, krevete, stolice, sa sobom nosili najvažnije stvari i hranu... Sećam se
da smo imali i jednu lopatu (komšija je nosio i pušku), kao da bi nam ona
pomogla ukoliko bi bomba pala u našoj okolini. Mnogi su i dalje išli na posao,
igrali smo se napolju, vratili se svakodnevnim aktivnostima, jer smo i očekivali
svaki dan da će sutra prestati bombardovanje, a nije. Bombardovali su nas 78
dana. Sve je naizgled delovalo normalno, mi smo živeli, ali ipak, ono je bilo
sve samo ne normalan život. Kao što rekoh, deci svašta ostane urezano u
sećanju.
Sećam se kako smo lepili prozore, sa trakama da ne bi
popucali od detonacije.
Sećam se da smo morali da gasimo svetla noću, dok su sirene
uključene, da ne bi bili upadljivi.
Sećam se da neka od dece nisu smela napolje i kako nismo
išli u biskop, pozorište, na koncerte...
Sećam se da kada je tata otišao da me upiše u školu,
direktor škole rekao kako možda i neće biti formirana odeljena, jer se malo
ljudi prijavilo. Sećam se i da nismo imali razgovor sa psihologom za upis u
osnovnu školu.
Sećam se male Milice, koju je pogodio zalutali geler, u
njenoj kući, a imala je samo tri godine. Znam da je to moglo da se desi svakom
od nas.
Sećam se radnika RTS-a koji su poginuli jer im niko nije
javio da će njihova zgrada biti gađana.
Sećam se da je moj ujak mobilisan da sedi u nekom selu na
Avali, umesto da bude sa mojim bratom koji je tada imao samo 3. godine.
Sećam se straha i panike kada se odjednom začuje sirena, a
mi ne znamo šta ćemo pre da uzmemo u ruke i da otrčimo u naš podrum.
Sećam se da smo vremenom valjda i oguglali, pa nismo baš na
svaku sirenu išli u taj naš podrum.
Sećam se i da kada smo ostajali u stanu, mama nije spavala
do kasno u noć, sve dok opasnost ne prestane, kako bi pazila na nas.
Sećam se pustih ulica i praznih rafova u prodavnicama.
Sećam se da su nam javili da u dvorištu moje vikendice u
Crnoj Gori boravi vojska.
Sećam se mitinga, gomile ljudi koje nose znak target na sebi
i nose parole „Ja sam meta“.
Sećam se tzv. čuvanja mostova gde su ljudi mitingovali, uz
muziku i pevače. Valjda su mislili da će pesmom oterati avione.
Sećam se i pucnjave sa zemlje kada smo pokušavali da oborimo
neki od aviona.
Sećam se da smo se nekad prosto sakrivali u kupatilo, koje
nije imalo prozor, jer nam je to sigurnije bilo nego da sedimo u sobi.
Sećam se da sam jednom bila sama kući sa malim bratom, jer
je mama otišla do prodavnice na brzinu, a sirene su krenule. Sećam se sebe koja
nosim brata do kupatila da bi se sakrili. Onda kada shvatim da mi je težak i da
neću moći da stojim tako sa njim dugo, vraćam ga u sobu i trčim da odnesem stolicu
na koju bi zajedno seli.
Sećam se sedenja u mraku pod svećama.
Sećam se bomba koje nisu odmah eksplodirale, već naknadno,
nakon par meseci ili godina.
Sećam se prvi put nismo išli na more vozom, posle
bombardovanja, jer je pruga Beograd-Bar bila srušena na jednom, a možda i više
mesta.
Ne mrzim nikoga. Ne želim da iniciram ko je kriv, ili šta je neko uradio ili
nije uradio, a trebao je. Iz ovih ili onih razloga, mi smo bombardovani 78 dana
i 78 noći, a nismo bili ni za šta krivi. Ne želim da se ovako nešto bilo kome i
bilo gde ponovi iz bilo kog razloga. Niko nije zaslužio toliko bačenog štetnog
osiromašenog uranijuma, niti samo jednu žrtvu. Niko nije zaslužio da tako bude
ponižen. Neverovatna šteta je pričinjena, kako materijalna tako i ljudska i
psihička.
18. godina je prošlo, a ja se i dalje štrecnem kada čujem
poznat zvuk sirene na tvu-u ili kada vrše redovne probe.
Da se nikada više ne ponovi. Nikome. Nigde.
